Овај рад представља анализу лингвистичке природе и стилских ефеката просторно-временских метафора у Хазарском речнику Милорада Павића, као и њихове поетичке функције, семантичких аспеката и онтолошког статуса у сложеном фикционалном свету постмодерног романа. Метафоре кретања времена и кретања субјекта се преплићу, у циљу свеобухватности наративних и концептуалних перспектива Хазарског речника. Посредством ових односа, просторно- временске метафоре повезују различите временске слојеве у роману, како би створиле њихову интерференцију и реверзибилност. У том процесу сви стилски, поетски и семантички аспекти у складу су са древним мистичним принципима јединства простора и времена.
